gradac izdavacka kuca

gradac casopis

biblioteke

Tema broja: Situacionistička internacionala
Priredio:  Aleksa Golijanin 
Broj:  164, 165, 166
Obim:  292

â€Ovaj svet možemo shvatiti samo ako mu se suprotstavljamo. A to suprotstavljanje ne može biti ni pravo, niti realistično ako ne napada celinuâ€. — Geopolitika hibernacije, SI, br. 4, april 1962. â€U suÅ¡tini, želimo da ideje ponovo postanu opasne. — NaÅ¡i ciljevi i metodi u strazburÅ¡kom skandalu“, SI, br. 11, oktobar 1967. â€MLADIćI, DEVOJKE Traže se osobe sklone prevazilaženju i igri. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Ako ste lepi ili pametni, Možete uhvatiti korak sa istorijom, SA SITUACIONISTIMA. Ne telefonirajte. PiÅ¡ite ili dođite: u Ulicu Montanj-ženevjev 32, Pariz“. — SI, br. 1, jun 1958. Situacionistička internacionala (SI) bila je grupa nesuđenih umetnika, laičkih teoretičara i čistih propaliteta, koja je u periodu od 1952-1972. razvila najlucidniju kritiku modernih oblika dominacije i otuđenja. Ostali su upamćeni, ali i aktuelni, najviÅ¡e zbog novog značenja koje su pridali nekim banalnim pojmovima, kao Å¡to su spektakl i svakodnevni život. Spektakl je trebalo da ukaže na neke kvalitativno nove aspekte celine podređene imperativima Robe (kao vrste odnosa, najsličnijeg uceni) i akumulacije Moći (kao jedinog â€racionalnog“ opravdanja za uslove u kojima živimo), a svakodnevni život na činjenicu da to kako provodimo dan i noć ima sav mogući politički i kosmički značaj. Poznati su i kao direktni inspiratori i učesnici pobune maja 1968. Iako nisu baÅ¡ uvek bili u pravu – tačnije, teÅ¡ko je pronaći sličan primer tako silovitog napredovanja uprkos kontradikcijama koje bi svakog drugog samlele posle svega par koraka – nijedan drugi pokuÅ¡aj iz tog vremena nije otvorio toliko dobrih pitanja na tako Å¡irokom planu. Svaki iole ozbiljan strateg, koga joÅ¡ nije izdao instinkt, zna koliko je to važno: odgovori ne moraju stići odmah, niti biti ispravni u svemu. Inicijativa se preuzima s pravim pitanjima, a ne sa odgovorima, makar i tačnim, na pitanja koja stalno diktira neko drugi. Odatle, na primer, trećerazredni položaj specijalizacija zvanih â€politički komentator“, â€partijski ideolog“ ili â€stručni saradnik“ (uopÅ¡te, službenika) u odnosu na bilo kog situacionistu. HronoloÅ¡ki raspored tekstova i prateća signalizacija – uvodni fragmenti iz zapažanja raznih posmatrača ili učesnika, biografske i druge napomene, ma koliko nasumične i nepotpune – trebalo bi da svakom iole pažljivijem čitaocu pruže dovoljno smernica za samostalno istraživanje. Sâmi tekstovi najbolje predstavljaju glavne situacionističke preokupacije, a tu je i nekoliko njihovih osvrta na pređeni put, na sve ono Å¡to je u određenom periodu bilo ostvareno, iznevereno ili odbačeno. Uglavnom, skoro sve bitno možete saznati iz prve ruke. PoÅ¡to je prostor u časopisu trebalo iskoristiti za predstavljanje Å¡to većeg broja originalnih tekstova, nema detaljnih hronologija, polemičkih razmatranja i predstavljanja Å¡ireg konteksta. To je svakako nedostatak. Izuzetak je sam početak, letristička faza situacionističke avanture, koja je predstavljena neÅ¡to detaljnijim uvodom (Pleme). To bi ipak trebalo da pomogne u snalaženju: duh koji je pokrenuo celu ovu priču važniji je od svake faktografije. Å¡to se tiče polemičkog dela, to bi trebalo postići drugačije, na nekom drugom terenu. Neke kritičke napomene, koje slede u ovom uvodu, trebalo bi shvatiti kao predlog za takvu vrstu rasprave. Biće lako proceniti značaj ovih tekstova u odnosu na stvarnost koja nas opkoljava sa svih strana. Kapitalistička umetnost organizacije vremena i prostora u međuvremenu je silno uznapredovala. Roba i vlast danas i doslovno zaklanjaju svaku drugu perspektivu. Gde god da se okrenete, pogled će vam se zakucati za ovaj ili ovaj znak njihovog prisustva među ljudima. Svaka komunikacija u tom ambijentu, počevÅ¡i od unutraÅ¡njeg dijaloga i kontakta s bližnjima, pokazaće i do koje su mere ti odnosi uÅ¡li u ljude i ovladali njihovom svešću, snovima, očekivanjima, čak i metabolizmom. Ponuda, koja odavno ne čeka na bilo kakvu potražnju, nego je sama stvara i usmerava, postala je toliko agresivna i sveprisutna da viÅ¡e ne ostavlja skoro nikakav prostor za refleksiju i autonomiju. Da bi taj masivni mehanizam funkcionisao, potreban je takav nivo komodifikacije, postvarenja, kontrole, integracije i standardizacije da, u poređenju s njim, svi stari totalitarni kolektivizmi deluju naprosto smeÅ¡no. Ako je nekome joÅ¡ uvek stalo do prevazilaženja, pokuÅ¡aji onih koji su tu dinamiku tako precizno anticipirali i analizirali, u jednoj fazi njenog razvoja, svakako će biti od koristi. Ovi tekstovi će verovatno biti zanimljivi i onima kojima su namenjeni samo negativno, kao neka vrsta miÅ¡omora: pasivnim potroÅ¡ačima kulturnih sadržaja i specijalistima svih fela, od sociologa i političkih kibicera, do umetnika i digitalnih gurua. S obzirom na raspon tema kojima su se situacionisti bavili – od urbanizma, arhitekture i filma, do kritike kulture, umetnosti, medija i raznih taktičkih razmatranja – svaki od tih malih grebatora ovde može pronaći dovoljno materijala za neku svoju monodramu. To fragmentarno ili pasivno interesovanje prati SI od početka i predstavlja rizik koji preti svakom pokuÅ¡aju koji se istakne ma kakvom originalnošću. Na berzi ideja, vrednost situacionističkih akcija neprekidno je rasla, posebno od raspuÅ¡tanja Internacionale naovamo, iako poslednjih godina one beleže blagi pad, makar u nekim najspektakularnijim ispoljavanjima, usled zasićenja tržiÅ¡ta ogromnim brojem referenci, prezentacija i monografskih radova. Iako doslovno nijedan originalni situacionista nikada nije pokuÅ¡ao da oživi Internacionalu ili da u kasnijem delovanju ma kako eksploatiÅ¡e taj angažman ili da ga čak spominje (1), njihovi dometi bili su predmet svakakvih tumačenja, kritika i drugih vrsta obrade. Tu je ponekad bilo i dobrih zapažanja; tu su i oni koji odudaraju od te slike, koji su na najbolji način iskoristili nasleđe SI i prevaziÅ¡li je upravo u pokuÅ¡aju da se sagledaju celina i najdublji uzroci naÅ¡eg sadaÅ¡njeg stanja. Ali, u najvećem broju slučajeva doÅ¡lo je do regresije na pozicije koje je SI toliko kritikovala: na pûku kontemplaciju, komentar i ekspresiju. Kada bi svet u kojem živimo bio Klub Mediteran ili vazduÅ¡na banja, možda bi i to bilo neÅ¡to; neka osnova za dijalog, način da upoznate nekog, pregurate dan. Ovako je niÅ¡ta. Reč je o nesporazumu na nivou namera. To je ono Å¡to u trenucima kolebanja, u prolasku kroz ovu ponekad tvrdu građu, treba uvek imati u vidu. Naime, situacionisti su bili sasvim ozbiljni u nameri da uniÅ¡te kapitalizam, kao aktuelni sistem dominacije, dok su joÅ¡ mladi i pri snazi; nije ih zanimalo Å¡ta o toj nameri misle dežurni cinici i tadaÅ¡nji â€postmodernisti“, ti večiti mistifikatori i oklevala, kojih nikada nije nedostajalo. Nije im se sviđala postojeća organizacija â€Å¾ivota“, u kojoj su videli samo organizaciju preživljavanja; smatrali su je vrlo odbojnom i degradirajućom. Njena birokratska, â€socijalistička“ verzija nije im bila niÅ¡ta privlačnija. Prema tome, bilo je jasno gde treba pokazati talenat i kreativnost. Godine 1968, posle punih 15 godina delovanja na granici između margine i ilegale, ali i upornog odbijanja proÅ¡irivanja članstva po svaku cenu (nisu prihvatali Å¡egrte i obožavaoce, samo autentične borce), uspelo im je da tom sistemu prirede najveću neprijatnost u periodu od Drugog svetskog rata naovamo. Dalje se, makar u tom trenutku, nije moglo ići. Uprkos svim upozorenjima i naporima SI (iako uz neka samoporažavajuća očekivanja, na koja ćemo se tek osvrnuti), prevagu su odneli klasični socijalni zahtevi: najveći divlji Å¡trajk u istoriji, u kojem je, u jednom trenutku, učestvovalo između 10 i 12 miliona ljudi, bio je slomljen posle nepuna dva meseca rekordnim povećanjem nadnica i joÅ¡ nekim tehničkim ustupcima, koji već do jeseni nisu značili niÅ¡ta. I to se od tada neprekidno ponavlja. Izgleda da su samo vladajuće sile iz te krize izvukle sve potrebne zaključke. Drugi su o tom pokuÅ¡aju sudili, razmenjivali utiske, često vrlo pozitivne, koristili njegove elemente za zidanje svojih akademskih i estradnih karijera ili čak zamerali situacionistima Å¡to joÅ¡ onda nisu obavili sav posao umesto njih. Između te dve perspektive nemoguće je uspostaviti neku smislenu komunikaciju. Ovaj materijal ne podleže ni ekspertskom sudu, niti pasivnom divljenju. Pripremljen je da bi bio upotrebljen, s namerom da â€naudi druÅ¡tvu spektakla“ (2), na ma koji praktičan način za koji se neko oseti raspoloženim ili sposobnim. Stari koncept â€revolucije“ – kao juriÅ¡a na Zimski dvorac ili Centralni magacin, radi pravedne distribucije blaga čija nas sâma proizvodnja drži u lancima i debilizuje na dnevnoj osnovi – svakako je mrtav; dobro je da se to konačno dogodilo. Ali, ucena i destrukcija se nastavljaju. Å¡ta ćemo s tim? Ako ne delite nameru da se s tim stanjem stvari izađe na kraj – na način koji bi u isto vreme bio borba, igra i istraživanje ličnih i zajedničkih mogućnosti – koga je briga za vaÅ¡e utiske, pozitivne ili negativne, za ono Å¡to mislite, ako je taj lako isparljivi materijal vaÅ¡ jedini znak života? O svemu tome ovde će tek biti reči. To ne znači da su ovi tekstovi izvan svake kritike. Daleko od toga. U stalnom insistiranju na celini, mreža kojom su situacionisti pokuÅ¡ali da je obuhvate na nekim mestima bila je suviÅ¡e Å¡iroka; kroz nju su proÅ¡li i tako krupni aspekti kapitala kao Å¡to su superzahtevne tehnologije, urbani fenomen i masovna proizvodnja. Ukratko, celo masovno druÅ¡tvo – koje nije samo druÅ¡tvo spektakla – Å¡to sigurno nije mali previd. Iako su na nivou kritike za sobom ostavili mnoÅ¡tvo izvanrednih zapažanja upravo o tim aspektima celine (uvodni citat je iz teksta â€Geopolitika hibernacije“, možda najboljeg primera u tom smislu), njihova vizija suviÅ¡e je računala na taj potencijal kao na neÅ¡to tehnički neutralno, samo zloupotrebljeno. Ali, problem s tim kompleksom seže dublje od pitanja upotrebe. Na primer, gradove – makar i one u potpunosti namenjene procvatu ljudskih strasti i mogućnosti, kako su to zamiÅ¡ljali situacionisti – ne možete graditi i raspoređivati snagom maÅ¡te; potrebna je ogromna količina nečijeg rada, koja se sigurno ne može obezbediti dobrovoljno; a čak i kada bi to bilo moguće, potrebno je brutalno čišćenje i kontinuirano iscrpljivanje terena, s nesagledivim povratnim posledicama po ljudsko stanje i odnose. Slično važi i za masovnu proizvodnju ili dalji razvoj supertehnologija, čak i ako vam uspe da kapitalističke imperative lansirate u orbitu. Naime, taj kompleks, sam po sebi, svojim ogromnim radnim i energetskim zahtevima, nameće potrebu za integracijom i koordinacijom na nivou koji se ne može postići bez svih mogućih radnih i administrativnih hijerarhija i uvek novih oblika specijalizacije; znači, bez svega onoga Å¡to su situacionisti, iz svih drugih dobrih razloga, toliko kritikovali. â€Radnički saveti“ ili â€samoupravljanje“ nečim Å¡to ne bi ni trebalo da postoji, sigurno ne vode na neku drugu stranu, izvan te opsesivne fascinacije â€proizvodnjom“, izgradnjom â€materijalne osnove komunizma“ – ili â€normalnog života“, kako glasi aktuelna parola dana – o čemu su i sâmi situacionisti, u drugom dahu, uvek govorili s čistim gađenjem. Å¡ta tek reći za njihovo uporno ponavljanje stare predatorske mantre o â€ovladavanju prirodom“ (obavezna fraza u nekoliko programskih tekstova)? Kada svoj odnos prema svemu Å¡to postoji ograničite na drevne gradove, njihove nove izrasline i duhovnu tradiciju koja se formirala u tom ambijentu – često tako uskogrudo i ekskluzivno ljudsku, čak i u njenim najnesputanijim izdanjima – zar to ne otvara vrata dominaciji i nasilju i na svakom drugom planu? Kako, s tako velikim očekivanjima od kompleksa koji je suÅ¡ta suprotnost autonomiji i samoodređenju, pričati o â€oslobođenju“ ili o â€revoluciji svakodnevnog života“? Da bi bio slobodan, taj život zaista mora prepoznati i osetiti svoje kreativne moći – kroz igru, eksperimente u sferi ponaÅ¡anja i sukobe sa svim mehanizmima uslovljavanja, čemu su situacionisti dali doprinos čiji značaj do danas nije ni približno sagledan. Ali, taj život mora, zbog potreba kojih se ni fakiri ne mogu odreći, pronaći i druge oslonce, umesto sadaÅ¡njih, ograničenih na najbliži supermarket, benzinsku pumpu i Å¡altere lokalne uprave. Igra, eksperimentisanje i sukobi moraju zahvatiti mnogo Å¡iri teren. Ali, kao Å¡to vidimo, kritika SI stalno se prepliće sa onim Å¡to smo naučili upravo od nje. Drugo, ovi najgrublji previdi – koji sigurno nisu jedino o čemu bi se moglo raspravljati – nisu bili specifično situacionistički, čak ni specifično marksistički ili levičarski. Reč je o najvećoj slepoj mrlji celokupne zapadne misli: o upornom, alhemičarskom pokuÅ¡aju razdvajanja kapitala (kao masivne akumulacije i mobilizacije ljudskog rada, energije i sirovina) od kapitalizma; masovne proizvodnje od prinude i destrukcije; â€dobrih“ aspekata faustovske nagodbe s jednom nemogućom idejom života od onih â€loÅ¡ih“. Za izlazak iz te klopke potrebna je mnogo radikalnija promena pristupa – toliko radikalna da ona u ovom času joÅ¡ traži svoj jezik i oslonce. Ipak, neki ključni aspekti te celine – spektakla, kao organizacije privida (slobode, zajednice, učešća, osobenosti, aktivnosti, komunikacije, života) i pasivnosti (pasivnog prihvatanja unapred pripremljenih sadržaja, od smrznute piletine do opcija za večernji izlazak i radikalne kritike) – ovde su analizirani na način koji uopÅ¡te nije izgubio na aktuelnosti. Za takav ishod nije se pobrinuo neki mistično-zimzeleni karakter situacionističke kritike, već uslovi u kojima živimo: svet se od 1952. ili 1972. drastično promenio; ali i dalje živimo pod istom ucenom. To je jedina svrha svih revolucija kojima kapitalizam neprestano menja svet pod svojom kontrolom (joÅ¡ jedna ingerencija koju je kapital, uz pomoć nauke i tehnologije, preuzeo od Marksovog komunističkog projekta): da sve ostane isto, da zauvek ostanemo u toj klopci i da u njoj, uz manje ili veće naprezanje, vidimo â€beskrajno polje mogućnosti“. Novo je takođe neÅ¡to staro: neprekidno gomilanje posledica ljudske degradacije i opÅ¡te destrukcije, koje nikakva nauka i tehnologija neće moći da ublaže ili recikliraju u neÅ¡to pozitivno. Nemoguće je shvatiti tu dinamiku ako se neki važni uvidi sakupljeni u ovoj zbirci ignoriÅ¡u – ili ako se ponovo ne izmisle. PoÅ¡to ovde ne moramo da baÅ¡ u svemu idemo iz početka, vredi obratiti pažnju. Tekstovi su podeljeni u četiri hronoloÅ¡ke celine, koje označavaju glavne periode situacionističke aktivnosti. Prvi deo je posvećen Letrističkoj internacionali (1952-1957), uz uvodni osvrt na njenu predistoriju. Za razliku od sličnih antologija, koje su se pojavljivale na drugim jezicima, taj period je predstavljen s neÅ¡to većim brojem tekstova. Drugi deo pokriva â€herojski period SI“: od zvaničnog osnivanja 1957. do sredine 1966. To je i najopÅ¡irniji deo, koji, koliko je to bilo moguće u ovakvom izboru, predstavlja skoro pun raspon situacionističkih preokupacija, kolebanja i protivrečnosti. Treći deo je posvećen periodu kulminacije. U rasponu od nepune dve godine, 1966-1967, izlaze tri najpoznatija situacionistička dela: pamflet Beda studentskog života, Deborova knjiga DruÅ¡tvo spektakla i Vanegemova Rasprava o svakodnevnom životu za dobro mlade generacije (poznata i kao Revolucija svakodnevnog života). Uticaj sva tri dela bio je ogroman, a traje i danas. SI postaje tema dana i stvarna pretnja, ne samo u francuskim i evropskim okvirima. četvrti deo je posvećen periodu od pobune iz maja 1968. do haotičnog osipanja SI i samog kraja, koji ipak nije bio tako neslavan: u trenutku kada su mogli da biraju s kim će popuniti desetkovane redove, kao nesumnjivi Å¡ampioni tadaÅ¡nje intelektualne scene (ili makar one â€ultralevičarske“, ma koliko da su odudarali od tog kliÅ¡ea), Debor i Sangvineti, tada jedini preostali članovi, proglaÅ¡avaju SI raspuÅ¡tenom. Bilo im je jasno da se svet promenio i da su potrebni drugačiji pristupi. â€Teorije se prave zato da bi se potroÅ¡ile u ratu. Kao i vojne jedinice, one moraju biti ubačene u bitku u pravom trenutku. Ma kakve da su im vrline ili nedostaci, one mogu biti iskorišćene samo ako su pri ruci kada je to potrebno. One moraju biti zamenjene, zato Å¡to se neprestano pretvaraju u prepreke – svojim odlučujućim pobedama mnogo viÅ¡e nego svojim delimičnim porazima“, pisao je kasnije Debor u jednom od osvrta na to vreme. (3) To se savrÅ¡eno podudara sa stalnim napomenama o privremenom karakteru niza zaključka i programskih tekstova iz prethodnih 20 godina. Iako su neki od najistaknutijih članova SI nastavili s vrlo živom samostalnom aktivnošću (posebno Debor i Vanegem), nije bilo pokuÅ¡aja da se na temelju nekadaÅ¡njeg programa pokrene bilo kakva zajednička akcija. Inicijativu su preuzeli drugi pristupi, od kojih su neki, manje ili viÅ¡e pogođeni uticajem SI, uspeli da prevaziđu njene najveće kontradikcije; ali, do danas, nije usledio nijedan sličan, opÅ¡ti napad na kulturu ovog sveta i njegovu â€predstavu o sreći“ (4). Ta mogućnost, samo na nekim drugim, joÅ¡ jasnijim osnovama, liÅ¡enim i poslednje iluzije o kontinuitetu s postojećim vrednostima i očekivanjima, uopÅ¡te nije isključena. Razlozi se samo gomilaju, čak i na licima najsrećnijih. Uprkos nekim teÅ¡kim ili neprozirnim mestima, koja su sâmi situacionisti, u nekoliko samokritičkih osvrta, pripisali svojoj sklonosti ka nepotrebnom komplikovanju i verbalnim egzibicijama – ostatku mladalačke fascinacije lepom književnošću i tonom starinskih, učenih rasprava (čemu treba dodati i ton konferencijskog referata) – siguran sam da neće biti teÅ¡ko prepoznati ono Å¡to važi i danas. Nisu potrebne posebne kvalifikacije. Potrebna je samo sklonost ka prevazilaženju i igri. Februar 2008. 1. Jedini izuzetak u ovom smislu predstavljaju poslovni projekti Alis Beker-Ho, Deborove udovice, koja je često bila kritikovana zbog načina na koji je ekonomisala Deborovom zaostavÅ¡tinom. Ostali primeri, koji se ponekad navode, odnose se na ljude koji ili nikada nisu bili članovi SI (Malkolm Meklaren, Džejmi Rid, menadžeri Sex Pistols) ili su iz nje bili izbačeni posle sasvim kratkog zadržavanja. PokuÅ¡aj osnivanja Druge Situacionističke internacionale (1962) Jirgena NaÅ¡a i njegove grupe, Konstanovi arhitektonski modeli (član SI od 1957-1960), kao i razne â€prosituacionističke“ i postmodernističke interpretacije, viÅ¡e spadaju u primere regresije na umetničke, specijalističke i čisto spekulativne pozicije. 2. Gi Debor, predgovor za treće francusko izdanje DruÅ¡tva spektakla (1967), 1992: â€Teba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi druÅ¡tvu spektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.“ 3. Gi Debor, In girum imus nocti et consumimur igni, film, 1978; videti bibliografiju, deo Postojeći prevodi. 4. Videti Deborov tekst â€Uvod u kritiku urbane geografije“, iz 1955.