gradac izdavacka kuca

gradac casopis

biblioteke

Tema broja: Kraj vremena
:   
Broj:  167, 168
Obim:  144

Do trenutka kada će godina 2000. konaično stići, holivudski producenti, bez sumnje, već će nas zatrpati svim mogućim prizorima sudnjeg dana. Posle povratka dinosaurusa, dolaska vanzemaljaca i udara meteora, jedva da smo u stanju da saičekamo na nuklearnu apokalipsu, zemljotrese i ogromne plimne talase... A ipak, najveći deo publike koja odlazi u zamračene bioskopske sale kako bi drhtala pred prizorima vatrenih lopti koje se obrušavaju pravo na njih, čine upravo oni ljudi koji su spremni da početak novog milenijuma proslave u najboljim restoranima naše planete. Zapravo, ne računajući nekoliko čudaka, članove apokaliptičnih sekti i krajnje neurotike, niko ozbiljno ne očekuje da će svet skončati 31. decembra 1999. godine. Mnogi su zaboravili na značaj ovog datuma, i proslavljaće dolazak tri nule, umesto dvehiljaditi rođendan Hrista. Međutim, reč je upravo o tome, i sve je, u stvari, o tome čak i ako, da budemo u istorijskom smislu sasvim precizni, već nekoliko godina živimo u trećem milenijumu. Izgleda da se stručnjaci slažu da se Isus rodio pet ili šest godina pre zvaničnog početka hrišćanske ere. Godina 2000. je zaverenička godina i odatle objašnjenje obilatog koršćenja apokalipse na neuobčajen način. Međutim, možda ona, manje površno, može da posluži i kao prilika da se osvrnemo na pojam kraja vremena, pa i više od toga, na filosofsko znaičenje samog vremena. Nije li, takođe, trenutak da otvorimo riznice dvehiljadugodišnje hrišćanske istorije i razaberemo kljuična pitanja društva koje pristupa tako dubokim promenama? Imajući ovo na umu, nas troje novinara odlučili smo da postavimo pitanja četvorici sagovornika iz prilično različitih oblasti i izuzetnog intelektualnog dometa: američkom naučniku Stivenu Džej Guldu, francuskom istoričaru žanu Delimou, francuskom piscu i scenaristi žan-Klodu Karijeru i italijanskom romanopiscu i semiologu Umbertu Eku. Tako je nastala ova knjiga. Kao što nam žan Delimo ovde detaljno pokazuje, ideja o kraju vremena dolazi direktno iz Biblije koja, za razliku od predstava iz stare Grčke i drevnog Istoka, izumeva pojam linearnog vremena, s početkom i krajem. Istom zgodom, videćemo kako je ova zamisao o vremenu uticala na razvoj Zapadne misli, čak i u najsekularnijem obliku. Ako knjiga Postanja donosi priiču o nastanku sveta, razliičite eshatološke priče iz Biblije među njima poznata Apokalipsa, ili Otkrovenje svetog Jovana posvećene su opisu kraja vremena. Ova zaprepašćujuća knjiga predskazuje, ne navodeći precizne datume, izvestan broj događaja, od kojih većinu veoma znaičajnih, koji će odrediti ičovekovu istoriju do sudnjeg dana, kada će Bog prekinuti tok istorije i suditi svima po njihovim delima. Knjiga Otkrovenja, takođe, govori o periodu od hiljadu godina, koje prethodi kraju vremena, kada će đavo biti okovan u lance i kada će svet posvedoičiti o Hristovom trijumfu. žan Delimo i Stiven Džej Guld, u tom smislu, podsećaju do koje mere je ovo predskazanje uticalo na misao u poslednjih 2000 godina; takozvane mijenijumske nade izazvale su mnogo više poremećaja i mnogo više uskomešale strasti nego kraj prvog milenijuma, koji, nasuprot raširenom verovanju, većinu hrišćana uopšte nije uzbudio. U pogledu nada i strahova povezanih s krajem sveta, one su se, uglavnom, razvile tokom renesanse, muičnog vremena, tokom kojeg je svaki neobiičan događaj bio tumaičen kao znak da je jedno od predskazanja iz knjige Otkrovenja poičelo da se ispunjava. Ova karakteristiično religiozna uverenja i strahovi izbledeli su iz imaginacije ljudi na Zapadu, s poičetkom opadanja hrišćanskog sveta i sekularizacijom društva. Ipak, kao što Umberto Eko sa žaljenjem istiiče: Preokupiranost krajem sveta danas je više odlika sekularnog nego hrišćanskog sveta. Hrišćanski svet preokreće ovu mogućnost u predmet meditacije, a sekularni svet se pretvara da je nezainteresovan, dok ga u isto vreme to progoni. Drugim reičima, niko ne tumaiči znamenje vremena kao znak kraja sveta, kao što to ičini junak Ekovog romana Ime ruže. Niko se ne plaši da će zvijezde s neba pasti, da će vidjeti zvjer gdje izlazi iz mora, ni da će izići dim iz dubine kao dim zažarene peći. Međutim, sekularni svet suoičava se s drugim eshatološkim strahovima, nezabeleženim u verskim hronikama, ali ne manje zastrašujućim: nuklearnom pretnjom; rupom u ozonskom omotaiču i svim mogućim ekološkim katastrofama; preporodom fundametalizma i opasnošću od sekti; podelom na sever i jug; strahom od ekonomske propasti; mogućnošću sudara s meteoritom, i tako dalje. Ono na šta nas, na svoj naičin, sva ičetvorica sagovornika podsećaju jeste da svako nesigurno vreme proizvodi sopstvene predstave o propasti. Zapravo, neminovno ostajemo obeleženi judeohrišćanskom koncepcijom vremenske ose, tokom istorije i krajem sveta. žan-Klod Karijer oprezno nas podseća da ljudi na Istoku vreme posmatraju kao kružno, i kao što Indusi veruju, objašnjava on, da ako živimo u vremenu uništenja vremenu Kali Juge to takođe znaiči da živimo u osvit novog Zlatnog veka. Ništa manje istinito je da mnogi od naših savremenika imaju osećaj da žive u nepredvidivo vreme i da i sami strahuju, neki s mnogo većom svešću od drugih, od približavanja velike katastrofe. Sve veći broj izdanja Nostradamusovih proroičanstava koja predviđaju kraj sveta u julu 1999. godine; takođe, strah od najavljenog pomraičenja Sunca, 11. avgusta 1999. godine; svetski uspeh Biblijskog koda koji predviđa da će se apokalipsa dogoditi na prelasku u novi vek; ogromna poseta filmovima katastrofe, poput Armagedona (biblijski izraz koji oznaičava kraj vremena) sve su to znaci neartikulisanog straha. Ičoveičanstvo je poičelo da sumnja u najveće tehnološke domete u koje je nekad polagalo sve nade; hoće li ona, na kraju, biti uzrok uništenja? Na kraju, iako jedva da ima nekog ko se plaši dolaska 2000. godine, ima mnogih koji ne bi bili iznenađeni da vide kako se brod kojim se toliko ponosimo iznenada sudara s ledenim bregom. Savremeni mit o Titaniku, možda bolje od iičega, izražava potisnute strahove našeg doba. Bez ikakve sumnje, ono što pada u oiči jeste podudarnost ovog vremena velikog napretka i smene milenijuma. Njihov istovremeni dolazak, bilo da ima neko znaičenje ili predstavlja sluičajnost, pruža nam izgovor za razgovor s nekima od najvećih umova našeg vremena. Ičitavu godinu proveli smo vodeći razgovore u Parizu, Njujorku, Milanu i Bretanji. Svaki od ičetvorice sagovornika pažljivo je proičitao sve što je na ovim susretima izgovoreno i izneo mišljenje o tekstovima preostale trojice, na taj naičin proširujući raspravu. Takođe smo svakog zamolili za zakljuičak; oni se nalaze na kraju knjige. Ičetiri velike teme ičine glavnu nit koja se provlaiči kroz ove razgovore: godina 2000, njeno znaičenje i pitanja kalendara s njom u vezi; pojam kraja vremena, sa sopstvenim dvostrukim prizvukom, religijskim i sekularnim; filosofske i nauične razmere pitanja vremena; konaično, naše doba, šta je to specifiično u njemu, šta je ono što je važno i kakve su opasnosti ili blagodeti koje nas oičekuju u budućnosti. Sve ove teme prepliću se i odjekuju jedna u drugoj tokom ičitave rasprave. Svaki razgovor, međutim, ima svoj jedinstven ton, povezan sa sagovornikom i njegovom specifiičnom oblašću istraživanja. Kao što će ičitaoci primetiti, postoji veliki raskorak u ovde iskazanim stavovima i liičnim uverenjima. Ičitaoci će, takođe, uoičiti mnoge taičke u kojima se podudaraju, što nagoveštava izvestan zajedniički pogled kod sve ičetvorice. Konaično, Stiven Džej Guld, žan Delimo, žan-Klod Karijer i Umberto Eko (redosledom kako se pojavljuju u ovoj knjizi) saglasni su u pogledu znaičaja brojnih kljuičnih pitanja: slobode, visprenosti, razuma, odgovornosti i smisla za humor. Ketrin Dejvid Frederik Lenuar ža-Filip de Tonak