gradac izdavacka kuca

gradac casopis

biblioteke

Tema broja: Lavkraft
Priredio:  Dejan Ognjanović 
Broj:  171, 172
Obim:  198

Hauard Filips Lavkraft (1890-1937) nije pisao za svoje vreme, niti je za života bio prepoznat izvan ša?ice poštovalaca, ?italaca "palp" magazina ?udne pri?e (Weird Tales). Bio je, radije, zagledan u oblasti izvan ljudskih parametara prostora i vremena. Zbog toga je njegova proza manje sklona zastarevanju, a njegov pravi uticaj na kulturu XX veka postao je o?igledan tek pola veka posle njegove smrti. Me?u srpske ?itaoce tako?e je došao sa velikim zakašnjenjem, a ovaj temat je pokušaj da se njegova proza i njene šire implikacije stave u odgovaraju?i kontekst i sagledaju u svojoj složenosti. Pre svega, žanr s kojim je njegovo ime naj?eš?e povezano danas se naziva horor. U vreme kada je Lavkraft pisao, jezovita proza, odnosno romani i pri?e strave, nisu imali ustaljen naziv, delom zbog toga što ih književni teoreti?ari nisu smatrali vrednim ozbiljnog izu?avanja, a delom zato što se diferencijacija na zasebne, precizno imenovane žanrove (krimi?, SF, horor, avantura...) desila onda kada je Lavkraft ve? bio formiran kao pisac. Kada je njegova vrsta pisanja napokon postala predmetom akademskih studija, po?etkom devete decenije XX veka, ustalila su se dva termina: „gotik“ (engl. gothic), za prvobitnu fazu književnosti definisane stravom kao svojim preovla?uju?im efektom (1764-1830), i "horor" (engl. horror) za stravi?ne pri?e i romane nastale posle E. A. Poa. Lavkraft je svoje pri?e i kratke romane nazivao weird tales. U savremenom žargonu re? weird naj?eš?e se koristi u zna?enju uvrnut, otka?en, ali njeno izvorno i u Lavkraftovo doba preovla?uju?e zna?enje povezano je s ne?im (1) što nagoveštava ili je povezano sa natprirodnim; (2) izuzetno neobi?nim i ?udnim (a što ne mora biti natprirodno); i (3) vezanim za subinu i su?aje. Radi se, dakle, o vrsti proze zasnovanoj na odre?enom ugo?aju ili štimungu neodre?ene za?udnosti, naj?eš?e jezovitog karaktera, mada on ne mora uvek da preovladava. Ta za?udnost mogla je biti samo dodatak u zapletima druga?ijeg usmerenja, kao na prrimer u avanturisti?kim pri?ama Roberta E. Hauarda o Konanu ili Solomonu Kejnu, ili u SF-horor pri?ama H. Dž. Velsa, ili dominantni ugo?aj, kao u pri?ama Aldžernona Blekvuda i M. R. Džejmsa. Lavkraft je dobro poznavao tradiciju vrste proze kojoj se posvetio, što se vidi i iz njegovog kapitalnog eseja "Natprirodna strava u književnosti", koji po?inje ?esto citiranom re?enicom: "Najstarija i najja?a emocija ?ove?anstva je strah, a najstarija i najja?a vrsta straha je – strah od nepoznatog." Njegova opredeljenost za "?udne" pri?e, sa strahom kao naj?eš?om emocijom, nije bila epigonskog ve? duboko intimnog karaktera. To se može videti u izboru iz njegovih pisama, kao i u esejima o horor prozi koje ovde donosimo. "Odabrao sam pri?e strave", piše Lavkraft, "zato što najbolje odgovaraju mojim sklonostima – budu?i da je jedna od mojih najja?ih i najupornijih želja ta da postignem, u trenutku, iluziju nekog ?udnog obustavljanja ili kršenja ropskih ograni?enja vremena, prostora i prirodnih zakona koji nas zauvek drže zato?enim i frustriraju našu radoznalost vezanu za beskrajna kosmi?ka prostranstva izvan radijusa našeg pogleda i analize." Ose?aj sputanosti u granicama ne samo tela i smrtnosti, nego i prostora i vremena, bio je kod Lavkrafta toliko jak da je njegova proza unajve?em obeležena osobenom "kosmi?kom stravom", što je ose?aj ja?i i dublji od uobi?ajene jeze oli?ene u susretu sa sablastima, vampirima i sli?nim stvorenjima. Lavkraftova strava utemeljena je na fundamentalnom ose?aju nesigurnosti i krhkosti, ?ak bezna?ajnosti u okvirima jednog besciljnog svemira u kome ljudska rasa nema nikakvog zna?aja niti vrednosti. Lišen vere u bilo kakav oblik "božanskog" kao i "demonskog", Lavkraft je bio ube?eni racionalista i poklonik egzaktnih nauka, a njegovo okretanje okultnoj tematici treba shvatiti kao potragu za imaginativnim, književnim na?inima prevladavanja prirodnih ograni?enja. Otud, recimo, njegovo posezanje za motivima koji ?e vremenom postati osobeni za jedan drugi, srodan žanr – nau?nu fantastiku (koja je svoje današnje ime science fiction dobila tek 1927. godine). Originalno preoblikuju?i lokalnu topografiju Nove Engleske, Lavkraftova imaginacija delovala je globalno, i svoju stravu pronalazila i u dalekoj Australiji i na Južnom Polu, kao i na fiktivnim lokacijama (na primer, visoravan Leng) i na dalekim planetama. Razliku izme?u nauke i magije kod njega je nemogu?e povu?i, baš kao i granicu izme?u SF-a i horora, fantastike i realizma. Ovaj izbor donosi najvrednije Lavkraftove kratke pri?e koje do sada nisu bile prevedene na srpski, kao i podse?anje na omaž koji je ovom velikom piscu, bibliofilu i mitotvorcu u?inio H. L. Borhes, posvetivši mu jednu svoju pri?u u lavkraftovskom duhu. Osim pri?a, sada se po prvi put na srpskom pojavljuju najzna?ajniji Lavkraftovi eseji u kojima on govori o prozi strave i fantastike i o svojim opštim uverenjima (ateizam, mehanicizam, pozitivizam...) koja se nalaze u njihovoj pozadini. Mnogi istaknuti prou?avaoci, poput S. T. Džošija, smatraju da se Lavkraftov najve?i zna?aj, zapravo, nalazi u njegovim pismima, i ta teza se može ubedljivo braniti uvidom u bogatu i zaista sadržajnu korespondenciju ovog povu?enog, ali za dopisivanje uvek spremnog pisca. Otvoren, nesputan, iznena?uju?e duhovit, vanredno na?itan i upoznat, Lavkraft u njima govori bez zazora o sebi, o horor prozi kao i o književnosti uopšte, doti?e se svojih nazora o ?ovekovom mestu u kosmosu, o najnovijim nau?nim otkri?ima, pa ?ak i o politici. Zbog ograni?enog prostora, za ovaj izbor opredelili smo se za fragmente koji najbolje oslikavaju kako njegovu li?nost tako i ono po ?emu je danas najpoznatiji, odnosno pri?e strave. Pored eseja koje mu posve?uju savremenici (Fric Lajber), docniji izu?avaoci (S. T. Džoši) i poštovaoci (Mišel Uelbek), ovde možete prona?i i dva biografska napisa, ?iji su autori poznanica i susetka iz Lavkraftovog Providensa, i Lavkraftova supruga. Obe ove dame pružaju vredne intimne uvide u li?nost i delo pisca kod koga su oni ionako bili neraskidivi. O okultnim i ezoteri?nim aspektima Lavkraftove proze govore tri autora, iz razli?itih uglova, ukazuju?i na zna?aj "nevoljnog" prorokavanja i slutnji izraženih u njegovoj deliri?noj, snolikoj prozi koja je imala velikog uticaja na okultizam XX veka. Najzad, tu su i tekstovi o možda i najuticajnijem Lavkraftovom proizvodu, fiktivnoj (?) knjizi Nekronomikon, ?udesnom grimoaru za stupanje u kontakt sa "Starijim bogovima". Kroz napise o toj knjizi ve?oj od života i istinitijoj od stvarnosti Lavkraft nam se ukazuje kao prethodnik postmodernisti?kih poigravanja stvarnoš?u i fikcijom, stvarnim i izmišljenim autorima i citatima te meta-tekstualnim i enciklopedijskim postupcima "dokumentovanja" jedne fikcije koja je vremenom, zahvaljuju?i upravo njemu, postala stvarnost za mnoge. Lavkraft nije samo najuticajniji pisac strave u XX veku i autor nekih od najkošmarnijih koncepata u istoriji ove vrste proze. Namera iza tekstova odabranih ovde jeste da ga prikažu kao složenu, kontroverznu, podsticajnu figuru koja zna?ajno prevazilazi ograni?enja žanra i u sebi savršeno spaja introvertno osobenjaštvo i košmarnu inspirativnost jednog Kafke sa mra?nim, mizantropskim, kosmi?ko-ezoteri?nim pejsažima Vilijema Barouza. Svojim životom i delom on je na zna?ajan na?in obeležio XX vek, šire?i svoje uticaje na film, strip, muziku, video igre, internet, a ni na pragu XXI veka njegov kult ne pokazuje ni najmanje znakove opadanja. Naprotiv. Kako esej Mišela Uelbeka isti?e, trajna vrednost Lavkraftove proze po?iva u inkantatornim, grozni?avim vrhuncima koje dostiže u pasažima poput ovog dekadentno preteranog opisa iz novele "Snena potraga za neznanim Kadatom": „Ta poslednja amorfna pošast krajnje konfuzije što huli i klju?a u centru sveg beskraja – taj beskrajni demon-sultan Azatot, ?ije ime ni?ije usne ne smeju da izgovore naglas, i koji požudno žva?e u nepojmljivim, neosvetljenim odajama izvan vremena sred prigušenog, izlu?uju?eg lupanja gnusnih bubnjeva i visokog, monotonog zavijanja prokletih frula; uz koje odvratno bubnjanje i zavijanje plešu polagano, nezgrapno i apsurdno džinovski krajnji bogovi, slepi, bezglasni, mra?ni, bezumni Drugi Bogovi ?ija je duša i glasnik – puzavi haos, Niarlatotep.“