gradac izdavacka kuca

gradac casopis

biblioteke

Tema broja: Selin
Priredili:  Milojko Knežević i Branko Kukić 
Broj:  118-119
Obim:  194 strane, sa fotografijama

Od vremena Bodlera francuska književnost nije doživela jači udar i razorniji prasak od onoga koji je proizveo Selin, pre svega svojim romanom Putovanje nakraj noći (1932). Ta knjiga nije bila prva koja je govorila o ljudskom ponoru – Cveće zla je takođe dodirnulo ljudsko dno tvrdeći da je život samo splin, otrovna nada i omamljujući ponor – ali je Selin bio toliko uverljiv govoreći o besmislenosti ljudskog života da je neminovno bilo da će stvoriti novi stil. A stil je bio Selinova opsesija. Smatrao je da je u savremenoj književnosti jedino stil važan, a da je ostalo već viđeno: novih ideja nema, sve je uzaludno, za sve je kasno, sve je palo, tehnika i mediji su nadvladali umetnost, svet se vrtoglavom brzinom survava u ponor koji je sam otvorio („Čovek je go, lišen svega, čak i vere u sebe. To je moja knjiga“, profetski poručuje Selin). Stil je ono što obeležava epohe, on daje sjaj jednom vremenu. To je jedino moguće traganje u umetnosti, poslednja potvrda čoveka kao kreativnog bića („Ja verujem da je dokumentarna, pa čak i psihološka uloga romana okončana. I šta mu onda preostaje? Ostaje mu stil“ – Selin). Nasuprot Selinu zastupniku stila, čitaoci i kritika su u njegovom delu upravo otkrili nešto drugo – da kroz njega struji, protiče, provlači se, curi i cvili sami život, kako u svojoj svakodnevnoj zaokupljenosti preživljavanjem i besmislom, tako i u metafizičkoj zaluđenosti spasenjem i smislom. U njegovom delu život je na svakom planu totalni promašaj, zabluda i trauma, a sve zahvaljujući samom čoveku: njegovoj samoživosti, pohlepi i sveprožimajućem zlu. „Čovek je human otprilike onoliko koliko i kokoš leti“, uveren je Selin. U ovome ne treba tražiti nikakav Selinov sarkazam, ili mrzovolju, ili nakrivonasađenost. Selin ima dokaze za svoju sumnju u čoveka. Ti dokazi su: sebičnost, mržnja, skorojevićstvo, ratovi, komunizam i fašizam, sluđenost tehnikom i obuzetost samim sobom, što, priznaćete, jedno drugo isključuje i samim tim negira sve čovekove pokušaje da ostvari bilo kakvu stabilnost u svetu. Zbog toga je često citirao Žila Renara koji je govorio da „čoveku nije dovoljno da je sam srećan, treba mu i da drugi to nisu“.