gradac izdavacka kuca

gradac casopis

biblioteke

Tema broja: Baltus
Priredio:  Branko Kukić 
Broj:  150-151
Obim:  162 strane, sa fotografijama
i reprodukcijama u boji

Baltazar Klosovski de Rola, zvani Baltus, nemačko-
-poljsko-ruskog porekla, po ocu daljnji Bajronov rođak, rođen je 29. februara 1908. u Parizu. Otac mu je bio istoričar umetnosti i slikar, majka slikar, a brat Pjer Klosovski se takođe bavio slikarstvom. Nije samo Rilke (koji je bio ljubavnik njegove majke) bio oduševljen njegovim slikarstvom, nego je i Pikaso kupio jednu njegovu sliku, jer ga je uzbudila prigušeno-strasna erotika njegovih dela. Na nečiju kasniju primedbu da na njegovim slikama ima pornografije rekao je da su njegove slike religiozne, i da on slika anđele. Nije završio nikakvu umetničku školu, ali je u mladosti kopirao velike majstore (Dela Frančesku, Mazača), pa se za njegovo delo može reći da je lična istorija slikarstva, jer se na njegovim slikama – na prvi pogled jednoličnim – prepoznaju Surbaran i Karpačo, Mazačo i Đoto, Dela Frančeska i Saseta, Belini i Kurbe, Karavađo i Pusen, srednjevekovne ikone i Sezan. Neko je rekao da „upravo zbog toga što nas ovo slikarstvo podseća na mnoge stvari, Baltus ne liči ni na koga“. Njegov život je tajanstven i zagonetan. U katalogu jedne svoje izložbe napisao je o sebi samo ovo: „Baltus je slikar o kome se ništa ne zna. Sad pogledajte njegove slike.“ Ali, ipak se zna da je živeo u Parizu, Berlinu, Bernu, Rimu (upravnik za vreme obnove Vile Mediči) i Ženevi, da se jedno vreme družio sa Derenom i Žuvom, nadrealistima, sa Artoom i Đakometijem (jedino je o njemu napisao kratak tekst), sa Marloom i Elijarom. Radio je scenografiju i kostime za Šekspirov Kako mu drago, za Artoove i Kamijeve komade. Ilustrovao je Orkanske visove Emili Bronte (pretpostavljamo da su ga privukli erotika, strast i jeza tog romana) i objavio ih u čuvenom „Minotauru“. Prvi put je izlagao u Parizu 1934. Portretisao je Derena i Miroa. Živeo je u dva braka (druga žena mu je bila Japanka), ima dva sina i jednu kći. Umro je u zamku Veliki Šale u švajcarskim Alpima. Na zidu zamka piše: „Smrtnosti, tvoj ponos je smešan i tašt“, a u ateljeu je bila okačena samo jedna fotografija – Alberta Đakometija, koji je tvrdio „da smo mi ono što vidimo“. Ima nekoliko razloga što danas ovde predstavljamo Baltusa. Prvo, njegov primer je poučan što nije prihvatao nove pojave u slikarstvu svog vremena. Za njega je jedino tradicija bila nova, u smislu da je novo ono što je zaboravljeno, pod uslovom da tradicija nisu lanci koji nas okivaju. Drugi razlog je Baltusova potpuna predanost slikanju, ali ne u smislu kočopernog zanatlije, nego u smislu posvećenog koji se svome delu predao kao molitvi, čiji duh plamti u najdubljim visinama. Treći razlog bi mogao da bude priča o iskrenosti u umetnosti, o „konvenciji“ koja je, iako prezrena, sačuvana u delima velikih stvaralaca, jer iskrenost je ne samo moralna kategorija, ona je pokretač onoga što je umetnost života i život umetnosti. Da li su ovi razlozi dovoljni da bi se shvatila duhovna kriza našeg vremena?